Ka efikasnijem sistemu zdravstvene zaštite u Srbiji
PALGO centar je u saradnji sa Institutom za otvoreno društvo iz Budimpešte, organizovao "Međunarodnu konferenciju o reformi zdravstvenog sektora u Srbiji”. Konferencija je održana 10. maja 2005. godine u hotelu “Palas” u Beogradu.
Prepodnevni deo koferencije je bio posvećen pitanju decentralizacije zdravstvenog sektora u Srbiji, a poslepodnevna sesija je u fokusu imala mogućnosti uspostavljanja finansijski održivog sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.
Konferenciju je otvorio prof. Mijat Damjanovic, predsednik PALGO centra, a svoja izlaganja u okviru prepodnevne sesije imali su prof. Snežana Simić, pomoćnik ministra zdravlja (v. prilog “Decentralizacija u sistemu zdravstvene zaštite”, 2.3Mb), prof. Ken Davey, stručnjak LGI za pitanja javne politike, i gospodin Silvio Radulescu, stručnjak Svetske banke, kancelarija u Bukureštu (v. prilog “Decentralizacija zdravstvenog sektora u Rumuniji”). U drugom delu konferencije prezentovali su prof. Tomica Milosavljavić, ministar zdravlja i gospođa Svetlana Vukajlović, direktorka Zavoda za zdravstvenu zaštitu (v. prilog “Sistem finansiranja zdravstvenog osiguranja u Srbiji”).
Zaključci konferencije
Sistem zdravstvene zaštite izmedu želja i mogućnosti
Decentralizacija je poželjna alternativa centralizovanoj administraciji koja je udaljena od korisnika usluga i nesposobna da brzo i kvalitetno odgovori njihovim potrebama i očekivanjima.
Osnovne prednosti decentralizovanog sistema jesu bolja obezbeđenost zdravstvene zaštite stanovništva, bolja alokacija resursa, uključivanje zajednice u donošenje odluke o prioritetima u sistemima zdravstvene zaštite i smanjivanje neujednačenosti (u pogledu pristupa uslugama i kvaliteta) u zdravstvu.
Ne može se decentralizovati: 1. Formulisanje osnovnog okvira zdravstvene politike; 2. Praćenje, procena i analiza zdravstvenog stanja stanovništva; 3. Strateške odluke o razvoju resursa (naročito humanih); 4. Legislativa koja se odnosi na javnu sigurnost, akreditaciju i licenciranje.
Sistem zdravstvene zaštite je i dalje izuzetno centralizovan na republičkom nivou. Sve zdravstvene ustanove osniva Vlada, a Ministarstvo zdravlja i Vlada postavljaju direktore zdravstvenih ustanova.
Aktuelni strateški planovi koji se odnose na zdravstvenu politiku u Republici Srbiji jesu: 1. Održivi sistem zdravstvene zaštite uz transparentnost i selektivnu decentralizaciju u oblasti upravljanja resursima i širenje spektra izvora finansiranja. 2. Povećanje učešća privatnog, profitnog i neprofitnog sektora u pružanju zdravstvene zaštite od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. 3. usvajanje sistemskih zakona sa decentralizacijom osnivačkih prava za zdravstvene ustanove, izbor direktora i upravnih odbora.
Finansiranje sistema zdravstvene zaštite
Zavod obezbeđuje sredstva za finansiranje zarada za oko 127.000 zaposlenih u zdravstvu i 350 zdravstvenih ustanova, troškove prevoza, troškove energije i druge troškove zdravstvenih ustanova, kao i za troškove lekova, sanitetskog i ugradnog materijala, ishrane i drugih potreba osiguranika.
Zavod raspolaže sa svega 140 € po glavi stanovnika (ukupna sredstva Zavoda su oko 1.000.000.000 €).
Postojeći sistem finansiranja ne obezbeđuje potreban kvalitet pružanja zdravstvenih usluga, niti racionalan odnos u korišcenju prenetih sredstava. Zavod je prisiljen da finansira višak kapaciteta u sistemu zdravstvene zaštite.
„Neophodno je reformisati sistem finansiranja zdravstvene zaštite, kako u pogledu načina sprovođenja osiguranja (umesto sistema finansiranja kapaciteta uvesti sistem finansiranja usluge), tako i u pogledu vraćanja funkcije osiguranja Zavodu“. (Svetlana Vukajlović, direktor Zavoda za zdravstveno osiguranje RS).
Ministar Tomica Milosavljević je ukazao na sledeće probleme:
1. „Sistem je medikalno orijentisan, bez jasne vizije o prevenciji, bez svesti o rizičnim faktorima ponašanja i bez svesti o obrazovanju zaposlenih u zdravstvenom sektoru i koliko uopšte ima zaposlenih“.
2. Nedovoljno uređen sistem licenciranja i akreditacije i uopšte loš sistem nadzora i kontrole kvaliteta.
3. Potreba za restriktivnijom politikom obrazovanja i kontinuiranim obrazovanjem.
4. Domovi zdravlja moraju biti okosnica sistema zdravstvene zaštite i biti primarni u finansiranju.
 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
Štampaj